Када је први пут Паја Јовановић посетио Београд не зна се тачно (могуће да је то било током његових посета родном Вршцу и јужним крајевима Србије последњих деценија XIX века) и мада у њему због велике ангажованости и посла на свим странама света није никада дуго боравио, Београд је био град коме се увек враћао. Како је почетак Другог светског рата спречио планове за изградњу уметничког атељеа у Београду, за који су већ били урађени нацрти, Паја Јовановић је 1950. започео преписку са управом Музеја града Београда око отварања Легата. Своме граду желео је да остави, како је говорио "оно што би вредело чувати" од његовог рада и алата, како би се направио један атеље, соба мајстора, занимљива за гледаоце који би желели више да сазнају о њему и његовом делу.

Целокупан Легат са више од 800 предмета предат је 1952. на чување Музеју града Београда којем је по уметниковој жељи после његове смрти, 30. новембра 1957. у Бечу, предата и посмртна урна. Као што је желео, урна са посмртним остацима пренета је и положена да вечно почива у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а истога дана Музеј града Београда је испунио и другу жељу легатора и 11. јуна 1970. је отворен Музеј Паје Јовановића.

Легат је 1972. допуњен поклоном уметникове супруге Хермине-Муни Даубер, која је Музеју града Београда оставила 11 уметникових слика из приватне колекције и више комада стилског намештаја.

Сликар Паја Јовановић (Вршац, 1859 – Беч, 1957) рођен је у породици фотографа Стевана и Ернестине Јовановић. Године 1875. дошао је са оцем у Беч, где се 1877. уписао на престижну Академију ликовних уметности. По завршетку студија много је путовао и радио за галеристе Париза и Лондона, а од 1895. живео је у Бечу. За члана САНУ изабран је 1888. године.

У својој изузетно дугој уметничкој каријери остварио је изузетна дела: историјске композиције (Сеоба Срба, Проглашење Душановог закона), жанр сцене (Кићење невесте, Борба петлова, Мачевање) и велики број портрета познатих личности (Михаило Пупин, краљ Александар и краљица Марија Карађорђевић). Огледао се и у црквеном сликарству изводећи иконостасе у црквама у Долову и Новом Саду.