Narodno pozorište

Te, 1868. godine, kada je osnovano Narodno pozorište u Beogradu, Srbija je jedva imala nešto preko milion i dve stotine hiljada stanovnika. Celokupna srpska prosveta je raspolagala sa 423 učitelja muških i 54 „učiteljke“ ženskih osnovnih škola. Beograd je tek prešao cifru od 25.000 žitelja koji su stanovali u 3.444 kuće. Na jednog činovnika dolazilo 68 stanovnika, na jednog nastavnika 262, na jednog lekara 442, a na jednog advokata 1481 stanovnik. Šezdesetih godina XIX veka Beograd je jedno veliko selo na pola puta od otomanske ka evropskoj civilizaciji. U njemu žive trgovci, zanatlije, činovnici, vojnici, seljaci, nadničari i besposličari. Kuće, zanati, moda – prilagođavaju se sve više zapadnjačkim ukusima; „gefrorenes“ i šampanj se javljaju pored boze, alve i sudžuka; na balovima se igraju kola i polke. Ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene; četrdeset beogradskih ćorsokaka služi za bacanje otpadaka; u njemu nema kanalizacije i vlada oskudica u pijaćoj vodi. Međutim, žeđ za prosvetom, kulturom i naukom u oslobođenoj zemlji bukti zajedno sa željom da se dovrši delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Tako je Beograd, koji je tek zakoračio na put svoga razvoja, imao 1868. godine Veliku školu sa tri fakulteta – jednu punu i jednu nepotpunu gimnaziju, Realku, Višu žensku školu, Srpsko učeno društvo, Narodnu biblioteku, Narodni muzej, Narodnu čitaonicu, Prvo pevačko društvo, Državnu štampariju, a Srbija ima 44 pitomaca na studijama u inostranstvu, kojima će biti namenjena uloga intelektualnog vođstva po povratku u zemlju...

Posle više pokušaja, koji datiraju još od 1842, da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište, a koji su iz različitih razloga bili kratkog daha ali su nedvosmisleno pokazali da ovoj zemlji i njenoj prestonici teatar treba – 1868. je osnovano Narodno pozorište u Beogradu. Prva predstava, „Đurađ Branković“ Karolja Obernjaka, održana je (po novom kalendaru) 22. novembra 1868. u gostionici „Kod engleske kraljice“, koja je sledećih godinu dana bila privremeni dom našeg Pozorišta.

Pokušaje osnivanja stalnog teatra pratili su i pokušaji da se ovoj instituciji obezbedi i adekvatno zdanje: predstave su igrane u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), u salama hotela (Teatar „Kod jelena“), u Kneževoj pivari, u kafanama („Kod Krune“ i „Kod engleske kraljice“). Prvi ozbiljniji pokušaj podizanja namenske teatarske zgrade bio je iniciran od strane Odbora „Ljubitelji narodne prosvete“ i Pozorišnog odbora koji su organizovali sakupljanje dobrovoljnih priloga. Vlada Kneževine Srbije je dala 2.000 dukata i poklonila zemljište na Zelenom vencu od 228 kvadratnih metara, sam knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000 dukata i 80 kubnih hvati kamena, Miša Anastasijević je dao 500 dukata... Po postojala su tri plana: arhitekte Jana Nevole – Čeha, arhitekte Josifa Kasana – Italijana i treći, tada poznatog preduzimača Štajnlehnera. Podizanje zgrade skromnog izgleda na Zelenom vencu počelo je 11. septembra 1852. godine, prema Kasanovom planu, a dozvolu da izvodi građevinske radove dobio je Štajnlehner. Ovaj pokušaj osujetilo je pre svega nepogodno, podvodno zemljište, ali i nedostatak novca. Na istoj lokaciji je tri godine kasnije, uz kredit od 10.000 dukata koji je odobrila Vlada (s tim da se u zgradu smeste i muzej i biblioteka), načinjen pokušaj da se zemljište ojača drvenim šipovima, ali bez uspeha. >U zimu 1867/68. zbilo se drugo, veoma značajno gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Beogradu, čija trupa je izvela šezdeset četiri predstave u neadekvatnim salama „Kod Krune“ i „Kod engleske kraljice“. Ostaće zapisano da je knez Mihailo, posle jedne od tih predstava, saopštio istorijsku odluku: „Sazidaću ja vama teatar za sebe pa ćete biti sasvim zadovoljni“.

Tako, po osnivanju Narodnog pozorišta, Knez i Državni savet određuju novu lokaciju za pozorišnu zgradu – bivši turski plac kod Stambol-kapije. Obnavlja i davanje priloga, sam priloživši pet hiljada dukata. Nažalost, on nije dočekao početak radova, jer je ubijen 3. juna 1868. godine, pa je kamen temeljac postavio knez Milan. Veruje se da je projektant pozorišne zgrade kod Stambol-kapije bio arhitekta Aleksandar Bugarski, mada po sačuvanim dokumentima to nije sasvim izvesno. U proleće 1868. je organizovana licitacija za izvođenje radova, a posao je opet dobio Štajnlehner. Ugovor je zaključen 23. maja 1868. za 12.550 dukata s dodatkom preostalog materijala od pozorišta na Zelenom vencu i oko 150 kubnih hvati kamena od starih turskih kuća sa Stambol-kapije. Gradnja je izvedena veoma brzo. Zemljani radovi su počeli 29. maja, a kamen temeljac je položen 18. avgusta 1868. godine. Zgrada je stavljena pod krov već januara 1869. U gradu od 25000 stanovnika, pozorišna sala ima oko 800 mesta! Prva predstava u novom zdanju je održana 30. oktobra (po starom kalendaru) iste godine. O ovom događaju je ostalo zabeleženo:„... Prva predstava je bila ’Posmrtna slava kneza Mihaila’, slika iz narodnog života Đorđa Maletića, u četvrtak 30. oktobra 1869. godine...

... Iz jedne sačuvane plakate – pozivnice štampane na svili (upućene Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu) vidi se da su u komadu učestvovali skoro svi članovi Narodnog pozorišta: Milka Grgurova, Marija Jelenska, Julka Jovanovićka, Mara Grgurova, Ljubica Kolarevićka, Adam Mandrović, Nestor Nedeljković, Toša Marković, Aleksa Savić i kao početnik Toša Jovanović...

... Ova predstava ostavila je snažan utisak na publiku, naročito kada je predstavljač, maskiran i obučen kao knez Mihailo, prešao na konju preko pozornice. Kada ga je publika na pozornici ugledala na konju – piše recenzent ’Vidovdana’ – učinilo joj se da opet pred sobom vidi sušta živa kneza Mihaila...“

Kada je sazidana, zgrada Narodnog pozorišta u Beogradu je, pored kapetan Mišinog zdanja, bila najveća i najraskošnija palata u Srbiji. Po rasporedu masa, horizontalnoj i vertikalnoj podeli površina i izabranim motivima površinske obrade glavne fasade, Narodno pozorište Aleksandra Bugarskog podsećalo je na Skalu Pjermarinija u Milanu, koja je sagrađena devedeset godina ranije (1776–1778).